ZB: Kažeš da si se zaljubio u karate na prvi pogled. Šta te tačno privuklo?
N: Jesam. Ja sam se zaljubio u karate mnogo pre nego što sa počeo da ga treniram. Sticajem okolnosti naš porodični prijatelj je veliki majstor karatea Vladimir Demnievski zbog koga sam i zavoleo karate. Kod njega sam trenirao sa velikim zadovoljstvom i mnoge karate „stvari“ naučio. Kasnije sam u radu sa prof. dr Srećkom Jovanovićem naučio mnogo o sportskom karateu što me je i navelo na ovaj put danas.
ZB: I kažeš da si odmah znao da je to tvoj životni poziv?
N: Jeste, sećam se da sam to i svima rekao pa su mislili da sam blesav. U nekom trenutku svi treneri u klubu su bili odsutni, a trening je trebalo održati. Baš mene je pitao trener da li bih bio raspoložen da vodim jedan čas. U tom trenutku sam ja bio tek crveni (oranž) pojas sa nekih 14 godina i za mene je to bila ogromna čast! Naravno da sam prihvatio, održao sam trening pred punom salom u kojoj su svi bili stariji od mene i po godinama i po stažu. I to je bilo to. Tad sam se navukao i na karate i na trenerski poziv. I dan danas radim to sa velikim uživanjem i zadovoljstvom.
ZB: Kako uspevaš da održiš pažnju deci od 7,8,10 godina duuugih 60 minuta? To je umetnost, zar ne?
N: Da, naši treninzi traju sat vremena a deca nisu poznata po strpljenju. Onda im moram malo „začiniti“ čas karate pričom, nekom novom tehnikom ili kompletno novim pristupom već poznatoj tehnici. Onda im bude čudno i zanimljivo i pažnja im se ne rasipa jer žele da pokušaju nešto novo. Ranije se karate drugačije trenirao. Mali broj tehnika za vreme treninga i veliki broj ponavljanja. Ali ranije su karate vežbali odrasli, a danas su početnici uglavnom deca. Moramo prilagoditi karate njihovim potrebama, ne obrnuto. Onda ih gubimo u tom sportu. Moj glavni cilj je upravo to, da zadržim decu u sportu koliko god je to moguće jer onda su okruženi pravim ljudima i vrednostima u suprotnom su na udaru svakojakih gluposti na dnevnom nivou.
ZB: Da li možeš sad već da pretpostaviš kakva će deca biti kad porastu? Da li se to može predvideti na ovom nivou i da li se to vidi kroz karate?
N: Da. Dugo se bavim ovim poslom i mogu sebi da priuštim luksuz da zamislim kako bi neko dete koje ima 8,9 ili 10 godina bilo kad poraste. Ako se sa njima radi pravilno i ako se pazi na sve zamke koje im život potura onda nema problema. A, opet, sve zavisi od nas, svih nas koji utičemo na tu decu. Možemo mi njima kao roditelji ili nastavnici ili treneri da pričamo šta god želimo ako oni za uzor imaju nekog ko nije primeran to sve ništa ne znači. Tako da nam ostaje da samo zajednički i uz jedinstven napor izguramo tu decu na pravi put. To radimo, da?
ZB: Tema novog broja superfood žurnala je U zdravom telu, zdrav duh. Ti si poznati mesojedJ, a supruga uredjuje blog koji se bavi poslasticama. A opet kad vas vidimo, tu je sve cakum-pakum. Na mestu. Velika potrošnja ili vodiš računa o ishrani?
N: O da. Ja baš volim meso a poslastice tamanim. Supruga drži blog o slatkišima i sve što je pravila smo probali, ali oboje smo svesni da, ako popustimo volji, ćemo završiti kao stokilaši. Dozirano i umereno, u svemu! Inače mislim da ne mogu da istreniram onoliko koliko mogu da pojedem, tako da pre biram da vodim računa o količini klope nego o količini vežbanja.
ZB: Veoma si vešt u komunikaciji. Lepo koristiš i društvene mreže. Hodaš u korak sa vremenom a baviš se tradicionalnim sportom. Kako to objašnjavaš i spajaš?
N: Verujem da bi i stari majstori karatea koristili društvene mreže da su im bile dostupne. Evo jedne ideje. Kako su nastale kate? Zamislite danas, otvorite bilo koju društvenu mrežu i iskoči vam video sa youtube kako su se neka dva ili tri lika potukla. kliknete, vidite, kliknete da zatvorite i to je to. E sad, zamislite da je potrebno da to ponovite, na prazno, sami sa sobom. Teško? Sigurno. To je kata. Samo oni nisu imali facebook ili instagram ili youtube da nam to ponove i/ili prikažu i ispričaju kako je bilo i da nas nauče nešto iz te tuče. Osmislili su kate da nam prenesu sve to. Danas, upravo zbog tih mreža karate postaje olimpijski sport, sva znanja iz karatea su dostupna na klik i danas možete da se obratite bilo kom majstoru karatea, treneru ili vrhunskom takmičaru putem neta, ako ne pratim taj trend stagniram, a to je kao i za ajkule… smt. Nema više tajni.
ZB: Pokrenuo si i program Foke fit za odrasle. Kako ide? Da li te slušamo?
N:Super je to! Ideja je da se okupe roditelji dece koja treniraju karate i da odrade trening zajedno. Većina nas se poznaje privatno i uglavnom provodimo vreme sedeći i ćaskajući. Ovako sam nas okupio da uz vežbanje ćaskamo (ako nam snaga dozvoljava) i da ojačamo oklop oko duha. Istovremeno to vežbanje je donelo mnogo koristi svim vežbačima jer nas je podmladilo. Tu su ljudi u proseku 40ak godina koji se dobrano oznoje na treningu i srećni odu svojim kućama, a bolovi od celodnevnog sedenja ili stajanja nestaju.
ZB: Kada vežbamo imam osećaj da si razvio par ideja za trening i da se isti razvija u zavisnosti od onoga kakvi smo u tom momentu. Koliko se dugo pripremaš za treninge? Da li ti je to rutina ili redovno unapredjuješ znanje?
N: Uvek postoji plan. Kako za karate sa klincima tako i za Fit imam plan i program za celu sezonu. Mesečni, nedeljni za svaki čas posebno. Sve. Ali ko nije radio sa ljudima a naročito mislim da nije radio sa decom ne zna da taj način funkcionisanja nije moguć. Po toj logici, ja bih sa svojim znanjem mogao da napišem šta se koji čas radi/uči/uvežbava, koliko puta i koliko serija/ponavljanja i da dam prvom prolazniku da to grupi iščita. Šta je problem? Imate decu koja su super raspoložena za trening eksplozivnosti jer su euforična na treningu, lep im je dan, dobro je bilo u školi, super su raspoloženi… A meni u planu i programu stoji neka teorija, priča i pomalo rada. Menjam, kombinujem sa nekim drugim časom i prilagođavam ga deci. I nakon što završe čas, ostaju euforični i raspoloženi i super srećni. To je cilj. Svakog treninga mora postojati balansiranje, deca su senzibilna bića i samo treba pratiti njihov tempo. Naravno, nekad je to nemoguće pa se oni moraju prilagoditi mom tempu, odnosno programu ali to se retko dešava. Što se roditelja tiče, oni dolaze ili ne dolaze. Tako da su isključivi – Ako dođu onda su spremni na sve što sam zamislio, a ako pak nisu onda preskoče trening. Mnogo je lakše tako za sve.
ZB: Da li smatraš da je povećan nivo nervoze koji je postao uobičajeni deo svakodnevnice kod većine stanovnika Beograda, delom posledica nebavljanja sportom? Da li se negativna energija može izbaciti treningom, opterećenjem, organizma?
N: U to sam uveren. Povećana nervoza koja je sveprisutna je sistemska. Nije to zbog jedne gužve na putu ili poskupljenja ili nesigurnosti na poslu ili..101 razloga. Sve je. Sve nas pritiska istovremenu kao da se bavimo ronjenjem pa pritisak vode pokušava da naruši integritet tela. Pa telo polako popušta. Vežbanje upravo uspeva da nam pomogne da se odupremo tim pritiscima u određenoj meri. Stres nestaje, ali problemi koje imamo svakodnevno ostaju pa se lakše nosimo njima. Mislim da samo vežbanje pomaže, ali da bi nam mnogo bolje bilo da nam se smanje problemi.
ZB: Čini mi se da disciplina igra vrlo bitnu ulogu u tvom životu. Nasledjeno ili stvoreno?
N:Disciplina i samodisciplina. Što nisam nasledio (a imao sam od koga) to su me naučili. Od malih nogu su me učili i jedno i drugo. I to pokušavam da prenesem na sve ljude sa kojima sam imao dodir. To je ključna stvar u svemu. Ako mogu da iskontrolišem sebe onda ću moći i da iskontrolišem i onog sa druge strane. Ključ je u fokusu i u „znam šta hoću“ stavu. Posle je lako.
